Juce sam pocela da vezbam...zvanicno i ozbiljno. Sinoc je bio prvi trening...i u stvari i nije bilo tako lose!!!
Da se vratim malo na pocetak: JA NE VOLIM DA VEZBAM...nikad nisam ni volela!
Ali vidim djavo odneo salu, nisam vise tako "mlada" pa ni moje telo vise ne moze da se brani od svega onako efikasno kako je ranije moglo...dakle treba mu pomoc a samim tim i meni. Dakle konstatovala sam cinjenicu (konacno sam prestala da zmurim na istinu). Sledeci korak je bio da odlucim sta cu i kako cu. Posto ne postoji vezbanje koje je bezbolno za mene i ne postoji opcija da neko umesto mene to uradi dok ja lenjo ispijam kaficu na suncu u kaficu, nego moram licno da se dobranom oznojim, bacih se intenzivno na razmisljanje o najbezbolnijoj varijanti. Ali u tom razmisljanju je isplivalo jos jedno vazno pitanje: Kako se vezba?
OK, sad skinite taj osmejak sa usana i razmislite malo...pitanje nije glupo...stalno nas bombarduju pricama o grupama vezbi koje se rade zbog ovoga ili onoga, pa tamo neke energetske vezbe, pa vezbe za nabijanje mase (ok to znam da necu ali kako da izbegnem te vezbe kad ne znam ni koje su), te kardio te ovo te ono....veliki je to izbor i mnogobrojne su to dileme, trileme, cetrileme za nekog ko u zivotu nije usao u teretanu, ko ne zna ni za jednu spravu cemu sluzi, kako se radi vezba, kako se podesava...
I onda sam shvatila...moje zdravlje nema cenu!!! Ono sto znam i sto mogu sama je da se pozabavim svojom ishranom i to i radim. Ali u vezbanje se ne razumem i ne volim ga (pa samim tim ne zelim sama ni da naucim). Zato je resenje unajmiti nekog ko zna sta radi i ko ce nadgledati moj preobrazaj i najvaznije ko nece dozvoliti da odustanem!!!
E pa tako sam prelomila i krenula na treninge sa licnim trenerom. Ljudi nista bolje u zivotu nisam probala. Mislim...da se razumemo...ja i dalje mrzim da vezbam, ja cu zauvek u dubini duse mrzeti tog svog trenera iako on nije ni za sta kriv, ja cu zauvek kukati i zapomagati kad god radim teske vezbe...ali sad imam njega koji ce uspesno ignorisati moje kukumakanje i sa osmehom me voditi kod tamo neki za mene imaginarni program. Dakle, iskljucim mozak, udjem u salu, i tako praznog mozga pratim coveka koji zna sta i zasto radi, ko je profesionalac u svom poslu, i poslusno radim sve sto mi se kaze!!!
I tako je meni sinoc bio prvi zvanicni trening, i nije bio los! Cak sam sebe iznenadila stvarima za koje sam mislila da nema nikakve sanse da uradim, a uradila sam ih. Mozda da malo vise verujem u sebe?!? Hm...ok o tome neki drugi put...sutra idem ponovo, i u petak ponovo...a umece trenera je da obezbedi da dolazim zauvek...ili mozda nije :)
Da se vratim malo na pocetak: JA NE VOLIM DA VEZBAM...nikad nisam ni volela!
Ali vidim djavo odneo salu, nisam vise tako "mlada" pa ni moje telo vise ne moze da se brani od svega onako efikasno kako je ranije moglo...dakle treba mu pomoc a samim tim i meni. Dakle konstatovala sam cinjenicu (konacno sam prestala da zmurim na istinu). Sledeci korak je bio da odlucim sta cu i kako cu. Posto ne postoji vezbanje koje je bezbolno za mene i ne postoji opcija da neko umesto mene to uradi dok ja lenjo ispijam kaficu na suncu u kaficu, nego moram licno da se dobranom oznojim, bacih se intenzivno na razmisljanje o najbezbolnijoj varijanti. Ali u tom razmisljanju je isplivalo jos jedno vazno pitanje: Kako se vezba?
OK, sad skinite taj osmejak sa usana i razmislite malo...pitanje nije glupo...stalno nas bombarduju pricama o grupama vezbi koje se rade zbog ovoga ili onoga, pa tamo neke energetske vezbe, pa vezbe za nabijanje mase (ok to znam da necu ali kako da izbegnem te vezbe kad ne znam ni koje su), te kardio te ovo te ono....veliki je to izbor i mnogobrojne su to dileme, trileme, cetrileme za nekog ko u zivotu nije usao u teretanu, ko ne zna ni za jednu spravu cemu sluzi, kako se radi vezba, kako se podesava...
I onda sam shvatila...moje zdravlje nema cenu!!! Ono sto znam i sto mogu sama je da se pozabavim svojom ishranom i to i radim. Ali u vezbanje se ne razumem i ne volim ga (pa samim tim ne zelim sama ni da naucim). Zato je resenje unajmiti nekog ko zna sta radi i ko ce nadgledati moj preobrazaj i najvaznije ko nece dozvoliti da odustanem!!!
E pa tako sam prelomila i krenula na treninge sa licnim trenerom. Ljudi nista bolje u zivotu nisam probala. Mislim...da se razumemo...ja i dalje mrzim da vezbam, ja cu zauvek u dubini duse mrzeti tog svog trenera iako on nije ni za sta kriv, ja cu zauvek kukati i zapomagati kad god radim teske vezbe...ali sad imam njega koji ce uspesno ignorisati moje kukumakanje i sa osmehom me voditi kod tamo neki za mene imaginarni program. Dakle, iskljucim mozak, udjem u salu, i tako praznog mozga pratim coveka koji zna sta i zasto radi, ko je profesionalac u svom poslu, i poslusno radim sve sto mi se kaze!!!
I tako je meni sinoc bio prvi zvanicni trening, i nije bio los! Cak sam sebe iznenadila stvarima za koje sam mislila da nema nikakve sanse da uradim, a uradila sam ih. Mozda da malo vise verujem u sebe?!? Hm...ok o tome neki drugi put...sutra idem ponovo, i u petak ponovo...a umece trenera je da obezbedi da dolazim zauvek...ili mozda nije :)
Нема коментара:
Постави коментар